Непознати извори, непостојеће чињенице и непостојан кредибилитет

0

Немила сцена током комеморације у Поточарима у којој је извршен напад на премијера Републике Србије Александра Вучића резултирала је настојањем да се утврди ко стоји иза овог инцидента, тј. ко су идејни организатори и реализатори. Као одговор (или један од) на ово питање портал Независних новина је објавио вијест „Британски обавјештајци учествовали у припреми напада на Вучића“ у којој се наводи да се кључне особе одговорне за организацију напада на Александра Вучића налазе међу обавјештајцима Велике Британије. На прво читање просјечан читалац би закључио да нема ничега спорног у овој вијести. Међутим, примјењујући SMELL тест на ову вијест до краја анализе ћемо видјети да ли је заиста тако или ипак постоје тачке на основу којих анализирани текст губи особине квалитетног новинарског рада и сврстава се у групу непрофесионално урађених вијести.

Прва ствар коју је потребно утврдити при анализи је одговор на питање ко су извори који дају информацију коју медиј преноси те да ли су извори релевантни за тему о којој говоре. У оквиру анализиране вијести наводи се неколико извора: „лист“ (недефинисано о којем се медију ради), „домаћи безбједњаци“ (нејасно о коме је тачно ријеч), „српски обавјештајци“ (такође нејасно на кога се тачно мисли, али би се могло претпоставити да је ријеч о истим лицима на која се односи и синтагма „домаћи безбједњаци“), „београдски дневник“ (непознато), „српски медији“ (непознато) и Гојко Васић, директор Полиције Републике Српске. Дакле, може се видјети да је од шест наведених извора само један јасно именован – Гојко Васић. За осталих пет не може се знати о коме се ради.

Због овога у питање је доведена релевантност и вјеродостојност ових пет спорних извора. Наиме, иако се ради о секундарним изворима, формално гледано они би требало да буду релевантни и вјеродостојни с обзиром да би, такође формално гледано, требало да задовољавају критеријуме PIE теста (близина, независност, стручност). Међутим, ово „трабало би“ не може да буде гарант задовољења наведених критеријума, тј. поставља се захтјев доказивања да ли се заиста ради о ваљаним изворима. Али, с обзиром на чињеницу да нам медиј није понудио могућност да сазнамо о коме се тачно ради, немогуће је провјеравати њихову валидност. Другим ријечима, питање квалитета извора остаје недефинисано и самим тим представља аргумент у прилог тврдњи да се ради о непрофесионално урађеном новинарском тексту.

Мотив медија и извора да понуде информацију представља други аспект анализиране вијести на који ће се обратити пажња. Теоријски посматрано, МекМанус наводи три потенцијална мотива за пружање информације: информисање, убјеђивање и забава. За забаву можемо бити сигурни да није мотив с обзиром да ову вијест не карактеришу особине које се везују за забаву, а то су да „логика, докази и праведност не значе ништа, најбитнија је емотивност“[1]. С друге стране, разлику између информисања и убјеђивања као мотива прави одговор на питање да ли су у вијести понуђене провјерљиве чињенице и јасно дефинисани извори. С обзиром да  је у првом дијелу анализе оспорена валидност извора који се јављају у вијести, и чињенице које они износе су такође дискутабилне[2]. Због тога можемо закључити да се као мотив поставља убјеђивање, те је потребно разлучити да ли се ради о принципијелном или непринципијелном убјеђивању.

Принципијелно убјеђивање карактерише нескривеност мотива који стоји иза процеса пружања информације и отворени позив на акцију. С друге стране, непринципијелно убјеђивање је описано манипулацијом израженом кроз емотивност тоналитета зарад прикривања недостатка релеватних чињеница. Другим ријечима, код корисника понуђеног медијског садржаја се настоји изазвати реакција која ће бити плодно тло за прикривени позив на акцију. У анализираној вијести присутност ријечи и израза као што су „бруталан напад“, „стампедо екстремиста“, „ту га је требало оборити и понизити“ и „епилог би могао да буде трагичан“ у комбинацији са недовољно дефинисаним изразима „појачивачима“ као што су „кључни тренутак“, „тачно знали“, „чврсти докази“, „неколико пута“, „многи, њима блиски људи“ и „група Албанаца са Косова“ наводи на закључак да је у овој вијести мотив непринципијелно убјеђивање.

Трећи дио SMELL теста се односи на анализу доказа који треба да подрже изнешене ставове и мишљења, тј. да им осигурају карактер валидности и релевантности. Детаљнији поглед у структуру вијести говори да, поред недостатка прецизности у навођењу извора, недостају и конкретни материјални докази за представљено. Наиме, ни у једном случају није понуђен доказ како се дошло до информација које износе „домаћи безбједњаци“ а које „лист наводи“, о којим се то чврстим доказима „српских обавјештајаца“ ради, како је „откривено да су многи, њима блиски људи, учествовали у нападу“, на чему „Београдски дневник“ заснива своја сазнања, како су откривени циљеви у вези са нападом на Александра Вучића и Борута Пахора те како су „српски медији“ дошли до сазнања о сарадњи српске полиције са македонском. Кратко речено: није дат ниједан доказ за значајан број тврдњи и ставова изнешених у овој вијести.

Поред извора, мотива и доказа које смо до сада анализирали, потребно је утврдити и да ли цјелокупна вијест има смисла односно да ли су задовољена основна правила логике. Логичка грешка за коју се на основу до сада анализираног може твридити да је присутна је non sequiturs. Ради се о логичкој грешки која се везује за чињеницу да закључак (можда и) јесте тачан тј. исправно донешен, али су премисе на основу којих је он дошенен нетачне и(ли) непровјерене. С обзиром да је већ закључено да је пет од шест кориштених извора у ствари непознато те да су такође непознати и материјални докази на којима извори заснивају изнешене ставове и мишљења, јасно је да је ова логичка грешка присутна у анализираној вијести. Присутност израза који су већ наведени као „појачивачи“ (неколико, многи, група) упућује на постојање друге логичке гречке – innuendo, коју карактерише прикривено имплицирање нечега као тачног без јасних и прецизних доказа да је стварно тако, него се „доказивање“ маскира изразима као у овом конкретном случају. Трећа присутна логичка гречка је Lack of Context коју карактерише тачност пренесене информације, али само онда када је непознат контекстуални оквир у којем се она налази. Конкретно, у анализираној вијести се наводе (могући) организатори напада на премијера Вучића, али се не наводи контекст у којем су се посјета Поточарима а онда и напад на Вичућа одвијали. Другим ријечима, није наведено да је прије саме комеморације постојало негодовање дијела бошњачке популације у вези са Вучићевим доласком, да је комеморацији претходило хапшење Насера Орића, па руски вето у Савјету Безбједности УН-а на британску резолуцију о Сребреници итд, те да је све то у комбинацији са жалошћу за убијенима у Сребреници створило амбијент изузетно набијен емоцијама различите врсте. Када се инцидент постави у такав оквир, онда без чврстих доказа о британском обавјештајном учешћу у његовом планирању вијест губи на вјеродостојности, јер се поред иницијатора који се наводе у вијести намећу и други потенцијални организатори и(ли) узроци (нпр. да је ријеч о спонтаној (ре)акцији на Вучићев долазак).

Посљедњи сегмент анализе заснове на SMELL тесту је испитивање да ли је нешто у вијести изостављено, односно шта недостаје да би се могло сматрати да је читалац заиста информисан о оном што му медиј нуди. Прва ствар која недостаје је прецизност у дефинисању ко су извори који су изнијели своје ставове о теми на коју се вијест односи. Наиме, чињеница да извори носе имена која најчешће имају призвук објективности, тачности и вјеродостојности није и не би смио да буде аргумент да им се заиста вјерује јер огољавањем тог аспекта вијести и откривањем немогућности утврђивања о коме се тачно ради оправдано релативизује вриједност цјелокупне вијести. Друга ствар која недостаје су јасни, прецизно формулисани докази на основу који се може сматрати да су изнешене тврдње тачне. Већ споменути априорни призвук вјеродостојности извора ни по питању овог аспекта вијести не може да буде аргумент прихватања недостатка доказа. Чињеница да су извори (потенцијално) релевантни за одређену тему им не даје легитимитет да износе тврдње које су саме себи аргументи.

Због свега наведеног, вијест је на основу анализе добила 24 бода што је резултат који је ставља испод границе професионално урађених новинарских радова (доња граница је 30 бодова). Потребно је истаћи/подсјетити на захтјев за великом дозом одговорности у обављању новинарског посла јер непрофесионалан приступ, без обзира на истинитост објављеног текста, може од њега да начини вијест којој се не вјерује. Наиме, ако претпоставимо да је ова вијест истинита (што овом анализом није утврђивано!), сви раније изнешени недостаци ће довести у сумњу и саму истинитост главне информације која се жели пренијети.

Јасно је да потрошачко друштво којег карактерише доминација квантитета над квалитетом, између осталог, негативно утиче и на новинарство, али то не значи да се са таквом ситуацијом треба помирити. Напротив! Потребно је истраја(ва)ти и инсистирати на поштовању кључних вриједности квалитетног новинарства те указивати на појаве у новинарству које одступају од тога јер је то једини исправан и успјешан пут у борби против извргавања вијести у алате за убјеђивање маса.

[1] http://medijskaslika.org/wp/kako-analizirati-medijske-sadrzaje/

[2] Више о чињеницама понуђеним у овој вијести ће бити у дијелу када буду анализирани докази за изнешене тврдње.

Извор слике: Независне, исјечак

Share.

About Author

Leave A Reply