Идеал слободног новинарства

0

Поводом Међународног дана слободе медија (03. мај), већина невладиних организација (углавном удружења новинара) и поједини медији понављају већ одавно познату причу: медији у Републици Српској/Босни и Херцеговини нису слободни. Не могу бити непоштен и тврдити како таква истраживања и предавања немају никаквог смисла, јер у најмању руку могу подићи свијест о значају слободних медија. Међутим, имам проблем са самом синтагмом „слободно новинарство“ – сматрам да новинарство може бити „слободније“, али никако идеално слободно.

Како бих што боље описао шта подразумијевам под „слободнијим новинарством“, користићу термин слободе у своја два значења: слобода ОД и слобода ЗА. У случају новинарства, слобода ЗА је позитивна и подразумијева слободу за одговорно извјештавање и креирање садржаја који су од јавног интереса за циљну публику. Ипак, кроз анализе на овом сајту смо показали да оваква слобода најчешће није довољна, без обзира што је неопходна. Политички односи с јавношћу, скривене рекламе, сензационализам, манипулације … Истраживања и предавања која сам горе споменуо се ријетко баве узроцима, што је опет разумљиво, јер су посљедице много видљивије и могу се квантификовати.

Новинар може бити слободнији уз симбиотичко уважавање и прилагођавање различитих дијелова слободе ОД: слобода од самог себе (у смислу непристрасности), слобода од институције (уредничког утицаја) и слобода од других подсистема (политика и економија). Новинар има највећи степен слободе када је у питању први степен, нешто мање слободе када је у питању зависност од институције у којој ради, док најмање може утицати на трећи степен. Управо због тога сам напоменуо да се друштво треба борити за слободније новинарство (а не потпуно слободно), уважавајући комплексност фактора који утичу на исту.

Слобода од самог себе подразумијева готово потпуну непристрасност приликом обављања новинарског посла. Новинар овдје има потпуну контролу, јер самостално одлучује о томе да ли ће бити члан неке политичке партије и/или невладине организације. Са друге стране, поставља се питање да ли новинар уопште може бити потпуно непристрасан, јер он неминовно припада одређеној друштвеној групи, друштвеном слоју и слично. Не може се од новинара очекивати да буде изолован од друштва у којем живи, али је због тога потребна функционална слобода: бити непристрасан од оних о којима извјештава (у неком временском периоду). Дакле, уважавајући комплексност овог фактора, парадоксално је то што новинар овдје има највише контроле, али истовремено овај фактор често не може бити узрок слободнијег новинарства (тј. није пресудан фактор).

Слобода од институције се односи на слободу од уредничке цензуре. Тачније, новинарство може бити слободније у оном омјеру у којем је сама медијска институција слободнија од трећег фактора – политике и економије. Ово се посебно односи на сектор јавних сервиса, гдје су уредништва најчешће чланови или бивши функционери политичких странака. Комерцијални медији вјероватно нису толико зависни од политике, али зато јесу од економије – главни циљ власника медија је профит – а када знамо ко поставља уреднике, јасно нам је колики дијапазон слободе је могуће имати. Дакле, на овом степену новинар може бити слободнији у својој професији онолико колико је уредник слободан од власничке структуре. Новинар појединац може бити одговоран у свом послу, али уколико уредници играју улогу медијатора – од политике и оглашивача према њима – онда се рад одговорног појединца утапа у неслободи институције.

Слобода од политике и оглашивача је најбитнија, али вјероватно и најтеже достижна. Политичке партије и оглашивачи знају колика је моћ медија, поготово у подијељеном друштву каква је Босна и Херцеговина. Први се чешће окрећу јавним сервисима, због локалних утицаја (мале радио станице) или националним/ентитетским због великог домета. Оглашивачи су више усмјерени на комерцијалне медије, јер од њих купују најцјењенију робу: публику (односно, пажњу публике). Управо је ово разлог зашто новинарство може тежити да буде слободније, али никако потпуно слободно. Појединац који је непристрасан и објективан удара у зид политичких и економских утицаја, чији су посредници уредници. Истина, не сви, постоје позитивни изузеци који најчешће трпе посљедице (мали тиражи, мала гледаност, недостатак реклама).

Након свега наведеног, поставља се питање: како неко данас може говорити о медијским слободама? Слободна штампа се налази у списима Маркса, портали преносе цитате Албера Камија, слави се наводна изјава Томаса Џеферсона. Одржавају се скупови гдје се понавља како медији нису слободни. Они то не могу бити, могу се само трудити бити што слободнији: појединац преко свог моралног и професионалног кода, уредници преко свог професионализма и непристрасности, а медиј преко редефинисања смисла новинарства. Док профит и/или политичка моћ буду једини циљ, слобода медија је само прича за лаку ноћ.

Извор слике: eu.fotolia.com

Share.

About Author

Магистар комуникологије, сарадник на Институту за друштвена истраживања Факултета политичких наука.

Leave A Reply